Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


Osnov­no je da iz­bo­ri bu­du slo­bod­ni i pra­vič­ni. Ovim dru­gim se mi­sli na to da svi ima­ju iste uslo­ve da se tak­mi­če za gla­so­ve. Ja­sno je da ne­ke pred­no­sti ne mo­gu da se iz­jed­na­če.
Re­ci­mo, uspje­šna vla­da, to jest stran­ke ko­je je či­ne, ima­ ne­na­dok­na­di­vu pred­nost. Ne zna­či i da će ona bi­ti do­volj­na, kao što ne­u­spje­šna vla­da ne mo­že, a da ne bu­de ti­me hen­di­ke­pi­ra­na, što ne zna­či da opo­zi­ci­ja mo­ra da do­bi­je iz­bo­re. Isto va­ži i za do­stup­nost sred­sta­va, jer ma ko­li­ko da se fi­nan­si­ra­nje stra­na­ka re­gu­li­še, raz­li­ke po jed­nom ili dru­gom osno­vu će osta­ti. No, na­rav­no, uslo­vi pod ko­ji­ma se ko­mu­ni­ci­ra s jav­no­šću i iz­no­se sta­vo­vi i pro­gra­mi i mo­guć­nost da se u jav­noj ras­pra­vi su­prot­sta­ve gle­di­šta, ti se uslo­vi sva­ka­ko mo­gu uči­ni­ti jed­na­kim za sve. No, čak i ako ni­su, iz­bo­ri su sve­jed­no, kao što zna­mo iz ni­za sko­ra­šnjih pri­mje­ra, na­čin da se pro­mi­je­ni vlast. Jer ako je ono što vlast či­ni, po po­sle­di­ca­ma ko­je iza­zi­va, ne­po­pu­lar­no ili ni­je u in­te­re­su ve­ći­ne, osta­je sa­mo da se gla­sa­nje spre­ča­va ili da se gla­so­vi ne bro­je, da se da­kle ko­ri­ste si­la i ma­ni­pu­la­ci­ja, pa da se oni ne iz­gu­be.
Sto­ga je opo­zi­ci­o­nim stran­ka­ma ko­ri­sni­je da po­tra­že od­go­vor na pi­ta­nje za­što ne mo­gu na iz­bo­ri­ma da po­bi­je­de, ako je to slu­čaj? Uzmi­mo pri­mjer gdje se tra­ži re­fe­ren­dum umje­sto da se od­lu­ka do­ne­se na iz­bo­ri­ma. U Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri opo­zi­ci­o­ne stran­ke i po­je­di­ni ko­men­ta­to­ri za­mje­ra­ju vla­da­ju­ćim stran­ka­ma za­što ne sta­ve pi­ta­nje član­stva u Evrop­skoj uni­ji ili u NA­TO sa­ve­zu na iz­ja­šnja­va­nje na­ro­da na re­fe­ren­du­mu. Iz­no­se se tvrd­nje da je ve­ći­na gla­sa­ča pro­tiv i jed­ne i dru­ge in­te­gra­ci­je, šta­vi­še u slu­ča­ju pri­stu­pa­nja NA­TO sa­ve­zu tvr­di se da je pro­ti­vlje­nje to­li­ko da bi mo­gla da bu­de ugro­že­na po­li­tič­ka sta­bil­nost i čak da do­đe do su­ko­ba na uli­ca­ma. Čak i ru­ski zva­nič­ni­ci di­je­le to mi­šlje­nje, ba­rem ako je su­di­ti po iz­ja­va­ma po­vo­dom po­čet­ka pre­go­vo­ra Cr­ne Go­re sa NA­TO sa­ve­zom.
Uzmi­mo da je to tač­no, da je da­kle to pi­ta­nje to­li­ko va­žno gla­sa­či­ma da su sprem­ni da iza­đu na uli­ce ka­ko bi pri­mo­ra­li vla­sti da od svo­jih na­mje­ra od­u­sta­nu ili da ras­pi­šu re­fe­ren­dum. Za­što opo­zi­ci­ja ko­ja se pro­ti­vi me­đu­na­rod­noj i po­li­ti­ci bez­bjed­no­sti vla­da­ju­ćih stra­na­ka ne bi po­bi­je­di­la na iz­bo­ri­ma? Jer ako je to to­li­ko va­žna od­lu­ka, ako se njo­me ri­zi­ku­ju gra­đan­ski su­ko­bi, ka­ko bi bi­lo mo­gu­će da vla­da­ju­će stran­ke po­bi­je­de na iz­bo­ri­ma? Tre­ba­lo bi da je ja­sno da je do­volj­no da iz­bo­ri bu­du ras­pi­sa­ni, pa da opo­zi­ci­ja ko­ja se pro­ti­vi Evrop­skoj uni­ji i NA­TO sa­ve­zu po­bi­je­di. Šta­vi­še, ne bi tre­ba­lo da je va­žno ka­da će ti iz­bo­ri bi­ti ras­pi­sa­ni, jer se iona­ko tra­ži iz­ja­šnja­va­nje na re­fe­ren­du­mu što je pri­je mo­gu­će. Ko­nač­no, ne bi čak tre­ba­lo ni da je va­žno ko­li­ki opo­zi­ci­ja ima pri­stup jav­no­sti, jer je pret­po­stav­ka da gla­sa­či ni­ka­ko ni­su u di­le­mi šta im je u in­te­re­su i ko­ji bi is­hod stvar­no htje­li.
Isto va­ži i za tvrd­nje, re­ci­mo u Sr­bi­ji, da je vlast ne sa­mo ne­po­pu­lar­na već i ne­na­rod­na, jer ne sa­mo da je prak­tič­no u ko­lo­ni­jal­nom sta­tu­su u od­no­su na Evrop­sku uni­ju i Ame­ri­ku, već je i iz­da­la Ko­so­vo, a i upro­pa­šća­va ze­mlju i po­seb­no pri­vre­du. Sve to tu ve­o­ma ozbilj­ne stva­ri, oko ko­jih na­vod­no u jav­no­sti ne­ma ni­ka­kvog dvo­u­mlje­nja. Ako bi se, re­ci­mo, spro­ve­li re­fe­ren­du­mi o Ko­so­vu, Evrop­skoj uni­ji, ili o pri­vred­noj po­li­ti­ci vla­da­ju­će stran­ke bi iz­gu­bi­le, jer bi se iz­ra­zio na­ci­o­nal­ni in­te­res uz in­te­res za slo­bo­dom, za iden­ti­te­tom i za bla­go­sta­njem na­ro­da.
Ako je ta­ko, is­hod na iz­bo­ri­ma bi tre­ba­lo da je sa­svim iz­vje­stan. Stran­ke na vla­sti bi tre­ba­lo da iz­gu­be da se ni­ka­da ne opo­ra­ve od po­ra­za. Iz­bo­ri upra­vo to­me slu­že da se ne­za­do­volj­stvo pre­tvo­ri u glas ne­po­vje­re­nja. Za­što se on­da tra­ži re­fe­ren­dum i ne po­la­žu se na­de u po­bje­du na iz­bo­ri­ma, re­ci­mo u Sr­bi­ji, a či­ni se i u Cr­noj Go­ri?
Je­dan raz­log bi mo­gao da bu­de da ta ocje­na o va­žno­sti ovih po­li­tič­kih od­lu­ka ni­je tač­na. Raz­li­ka iz­me­đu iz­bo­ra i re­fe­ren­du­ma je­ste u to­me što se na pr­vi­ma gla­sa za pro­gram, da­kle za skup po­li­tič­kih rje­še­nja ko­ji se od stra­na­ka ko­je do­đu na vlast oče­ku­ju. Mo­gu­će je da ne­ki in­te­re­si ko­ji su od naj­ve­će va­žno­sti za je­dan broj lju­di, pa i za ve­ći­nu gla­sa­ča, ni­su nji­ma naj­va­žni­ji ili u sva­kom slu­ča­ju ni­su to­li­ko va­žni kao ne­ki dru­gi. Ko­li­ko se mo­že za­klju­či­ti po iz­gle­di­ma po­je­di­nih stra­na­ka na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma u jed­nom bro­ju bal­kan­skih dr­ža­va, rje­ša­va­nje pri­vred­nih pro­ble­ma, oču­va­nje sta­bil­no­sti i sma­nje­nje ko­rup­ci­je va­žni­je su te­me od onih na ko­ji­ma in­si­sti­ra­ju pa­tri­ot­ske ili na­ci­o­nal­ne stran­ke.
Dru­gi raz­log bi mo­gao da bu­de po­vje­re­nje u opo­zi­ci­ju. Čak i ako se ve­ći­na ne sla­že sa po­li­ti­kom evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja i sa nor­ma­li­za­ci­jom od­no­sa sa Ko­so­vom, ni­je iz­vje­sno da je sprem­na da po­vje­re­nje da spro­ve­de al­te­r­na­tiv­nu po­li­ti­ku po­vje­ri opo­zi­ci­o­nim stran­ka­ma i nji­ho­vim vo­đa­ma. Jer jed­no je po­želj­nost ne­kog ci­lja, a sa­svim je dru­go nje­go­va ostvar­lji­vost, gdje je od po­seb­nog zna­ča­ja spo­sob­nost opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka i po­vje­re­nje u nji­ho­ve vo­đe.
Ta­ko da opo­zi­ci­ja ko­ja, u re­la­tiv­no nor­mal­nim uslo­vi­ma, ne mo­že da do­bi­je iz­bo­re tre­ba da se za­pi­ta u če­mu gri­je­ši?Pe­šča­nik.net